Noc... Tisina... I dok u mojoj glavi odzvanjaju misli, pokusavam da nadjem odgovor na pitanje 'zasto?' Zasto smo toliko prokleti i uvek povredimo one koje volimo?
Izvini, zaista mi to nije bila namera... I mogu da se zakunem da te nikada svesno ne bih povredila. Nikada sebi necu moci da oprostim sto je sve ispalo ovako... U glavi mi vlada totalni haos, ne znam sta bih rekla... Ne znam sta bih ucinila... Dodje mi da na krilima laganim preletim svih dve hiljade kilometara do tebe, zaglim te, poljubim u celo i tiho ti sapnem da ce sve biti u redu... Ali sa druge strane ne zelim da zavaravam sebe.
Ucinio si da se opet osetim voljenom, pored svih poraza u zivotu... Naucio si me da verujem u ljubav ponovo... Pokazao si mi sta znaci biti zadovoljan i srecan pored nekoga... Naterao si me da ponovo pisem. Sve reci ovog sveta ne bi bile dovoljne da ti opisem koliko mi je zao.
Noc... Tisina... I dok niz moje obraze lagano klize suze, u dusi vladaju nemiri... Uporno u sebi ponavljam 'prokleta bila... Sta si to ucinila?' Toliko bola, toliko tuge nisam odavno osetila... Pokazao si mi da sam ponovo ziva... A ja te povredila, nesvesno... Veruj mi da mene vise boli nego tebe. Boli me sto sam po prvi put osetila nesto drugacije, sto sam osetila da je ovo ono sto mi je falilo citavog zivota, a desilo se to sto nam nije trebalo...
Sta god da se desi, cak i ako budes zeleo da se sve ovo zavrsi... Znaj da te volim, cak i previse.
