Svuda oko mene mir, tišina... Predivan taman nebeski svod iznad mene pokušava da otkloni moje nemire, dok prekrasne zvezde sjaje na njemu... Polako koračam ulicom zaborava, samo me senka prati... Nova osoba, ali još uvek stari osećaj u meni koji mi ne da da verujem u to da će biti bolje... Sve je tamno, kao i moja duša... Osećam se prazno, bez ljubavi, sreće i topline. Da li će se to ikada promeniti?! Ovaj put ne vodi nikuda a ja uporno koračam njime, pokušavajući da zbrišem tragove prošlosti koji me prate i ne daju mi da živim u sadašnjosti... Tako ga želim zagrliti, ali je njegov lik izbrisan iz mog života i to me boli, razdire iznutra... Ne, ovako više ne mogu... Želim da uživam, da zaboravim njegovu lepotu, i njegove poljupce, dodire... Želim da zaboravim sve što me podseća na njega, ali uzalud... Prošlost mi ne da da se divim novom, predivnom danu, novoj ljubavi i sreći... Ne znam kako da pobegnem od sećanja... Njegove tamne oči me progone kroz snove, pokušavajući da mi nanesu još više bola, i uspevaju... Obavija me hladnoća, i dok biserne suze teku iz mojih očiju, imam osećaj da se lede na mojim bledim obrazima... Čak i suze plaču sa mnom...
Ljubav, šta je to? Izgubila sam svaku nadu da ona uopšte postoji.. Posle toga ostaje samo razočarenje, bol i tuga... Dokle? Srce će mi reći... A do tada ne prestajem da se nadam da ću voleti kao nekad...
