Opet sam tu... Ista, ali potpuno drugačija. Mlada, ali po malo starija.
Opet sam tu, sama, bez igde ikoga. Starija, par godina, puna novih iskustava.
Koliko sam te ranije u zvezde dizala, sada ne mogu da te spomenem a da ne osetim razočarenje i po malo mržnje, ne prema tebi već prema sebi jer sam dozvolila da me rastaviš na hiljadu komadića... Kao razbijeno ogledalo. Trebalo je vremena da se saberem i sastavim. Ali sam uspela, i nastavila sam dalje. Tu sam, sastavljena od hiljadu komada, i bez obzira na sve- i dalje imam veru da dobri ljudi postoje.
Jos uvek ima perioda kada me uhvate bubice pa preispitujem sebe da li sam ja kriva za tvoje laži i nevere, ima dana kada se zatvorim i ne želim nikoga videti. Tada sam teška samoj sebi. Tada me istina razara i slama, i u glavi mi odzvanja ono pitanje 'zašto?'. Ni dan danas ne znam razlog, a prošlo je toliko vremena... Ni dan danas ne znam zašto si obećao stvari koje nisi bio spreman da ispuniš... Prošlo je toliko vremena a tvoja strana kreveta je i dalje prazna, kao da se i dalje nadam da ćeš od nekuda doći, da ću se ujutru probuditi i ugledati ta tvoja dva smedja oka koja u meni bude davne uspomene. Još uvek se nadam, a ne znam čemu.
Najgore je što ne mogu ponovo da zavolim, onako iskreno i nesebično... Uvek je tu ono 'šta ako...' I uvek te se setim... Kako stojiš u zamračenom uglu gledajući u mene, mašuci preteći prstom i izgovarajući 'ne treba verovati svakome'. Ali ja sam tebi verovala, kao nikome nikada, i ti si to prokockao. Zbog tebe ja više neću moći da verujem tek tako.
Želim da se pojavi neko ko će mi vratiti veru u ljubav, ko će me dotaći i naterati me da zaboravim na sve tvoje laži, ko će mi vratiti osmeh na lice. Samo, zbog tebe ja neću biti ista, biću nepoverljiva i uplašena... Ali, da nije bilo tebe da me rasturiš na hiljadu komada, i pokazeš mi koliko čovek zaista može biti surov ja ne bih bila ovakva osoba, ne bih umela da cenim dobrotu.
Opet sam tu, bogatija za jedno veliko iskustvo. I hvala ti na tome.
