In the hidden corner of my mind. . .

Noc... Tisina... I dok u mojoj glavi odzvanjaju misli, pokusavam da nadjem odgovor na pitanje 'zasto?' Zasto smo toliko prokleti i uvek povredimo one koje volimo? 

 Izvini, zaista mi to nije bila namera... I mogu da se zakunem da te nikada svesno ne bih povredila. Nikada sebi necu moci da oprostim sto je sve ispalo ovako... U glavi mi vlada totalni haos, ne znam sta bih rekla... Ne znam sta bih ucinila... Dodje mi da na krilima laganim preletim svih dve hiljade kilometara do tebe, zaglim te, poljubim u celo i tiho ti sapnem da ce sve biti u redu... Ali sa druge strane ne zelim da zavaravam sebe. 

Ucinio si da se opet osetim voljenom, pored svih poraza u zivotu... Naucio si me da verujem u ljubav ponovo... Pokazao si mi sta znaci biti zadovoljan i srecan pored nekoga... Naterao si me da ponovo pisem. Sve reci ovog sveta ne bi bile dovoljne da ti opisem koliko mi je zao. 

Noc... Tisina... I dok niz moje obraze lagano klize suze, u dusi vladaju nemiri... Uporno u sebi ponavljam 'prokleta bila... Sta si to ucinila?' Toliko bola, toliko tuge nisam odavno osetila... Pokazao si mi da sam ponovo ziva... A ja te povredila, nesvesno... Veruj mi da mene vise boli nego tebe. Boli me sto sam po prvi put osetila nesto drugacije, sto sam osetila da je ovo ono sto mi je falilo citavog zivota, a desilo se to sto nam nije trebalo...

Sta god da se desi, cak i ako budes zeleo da se sve ovo zavrsi... Znaj da te volim, cak i previse. 

Opet sam tu... Ista, ali potpuno drugačija. Mlada, ali po malo starija. 

Opet sam tu, sama, bez igde ikoga. Starija, par godina, puna novih iskustava.

Koliko sam te ranije u zvezde dizala, sada ne mogu da te spomenem a da ne osetim razočarenje i po malo mržnje, ne prema tebi već prema sebi jer sam dozvolila da me rastaviš na hiljadu komadića... Kao razbijeno ogledalo. Trebalo je vremena da se saberem i sastavim. Ali sam uspela, i nastavila sam dalje. Tu sam, sastavljena od hiljadu komada, i bez obzira na sve- i dalje imam veru da dobri ljudi postoje. 

Jos uvek ima perioda kada me uhvate bubice pa preispitujem sebe da li sam ja kriva za tvoje laži i nevere, ima dana kada se zatvorim i ne želim nikoga videti. Tada sam teška samoj sebi. Tada me istina razara i slama, i u glavi mi odzvanja ono pitanje 'zašto?'. Ni dan danas ne znam razlog, a prošlo je toliko vremena... Ni dan danas ne znam zašto si obećao stvari koje nisi bio spreman da ispuniš... Prošlo je toliko vremena a tvoja strana kreveta je i dalje prazna, kao da se i dalje nadam da ćeš od nekuda doći, da ću se ujutru probuditi i ugledati ta tvoja dva smedja oka koja u meni bude davne uspomene. Još uvek se nadam, a ne znam čemu.

Najgore je što ne mogu ponovo da zavolim, onako iskreno i nesebično... Uvek je tu ono 'šta ako...' I uvek te se setim... Kako stojiš u zamračenom uglu gledajući u mene, mašuci preteći prstom i izgovarajući 'ne treba verovati svakome'. Ali ja sam tebi verovala, kao nikome nikada, i ti si to prokockao. Zbog tebe ja više neću moći da verujem tek tako.

Želim da se pojavi neko ko će mi vratiti veru u ljubav, ko će me dotaći i naterati me da zaboravim na sve tvoje laži, ko će mi vratiti osmeh na lice. Samo, zbog tebe ja neću biti ista, biću nepoverljiva i uplašena...  Ali, da nije bilo tebe da me rasturiš na hiljadu komada, i pokazeš mi koliko čovek zaista može biti surov ja ne bih bila ovakva osoba, ne bih umela da cenim dobrotu.

Opet sam tu, bogatija za jedno veliko iskustvo. I hvala ti na tome.  

Dođeš, ali moraš ići... Vratiš mi krila, pa ih slamaš. I baš kad mislim da ću te stići, shvatim da negde daleko sanjaš. Ovde si, ali putuješ... Dolaziš i krećeš u istom času. Ali i sam znaš da mi duguješ tu sreću što se čuje u tvome glasu. Znam... Ovde si. I nije bitno što nećeš biti.. Jer i da razdvoje na pola zemlju svu, ja ću opet o tvojim očima sniti. Pokušavam smiriti sebe iz nutra... Ali svaki put tako jako zadrhtim kad pomislim da nećes biti tu sutra. Znam... Ti dođeš da bi otišao ali ja ipak za to dišem, kad te nema da mi fališ, i da pesme tebi pišem... 

Prolaze sati, dani, godine... a ti i ja još uek na istom. Još uvek smo tu, ali udaljeni kilometrima i kilometrima, i ko zna koliko još tako, ko zna da li će se bilo šta promeniti. Možda i hoće ako se budemo potrudili, ja iskreno verujem u to, verujem u nas i u našu budućnost. Deluje sebično kad tako kažem ali ja samo govorim i pišem ono što mi je na duši.

Volela bih da je sve kao u mojim snovima, tako savršeno... Volela bih da budeš prvo što ću ugledati kada se probudim i poslednje što ću videti pre nego oči zatvorim. Živim za to, i molim se Bogu svaki dan da mi to podari.

Jedva isčekujem te dane kada ćeš biti uz mene, koristim svaki mogući trenutak svog slobodnog vremena provodeći vreme sa tobom.

Mnogo sam srećna što si tu, toliko smo se nadali i na kraju nam se ispunilo to čemu smo se nadali, nadam se večnosti sa tobom i verujem da će se i to ispuniti.

Shvatam... Polako shvatam šta je život... Mnogo stvari moramo da se odreknemo da bi postigli željeni cilj... Ali, da li je taj cilj vredan odricanja tih ,,nekih" stvari...?

  Mnogo godina sam provela u patnji, suzama, bolu i besu... Čeznula sam za njim, za jedinom osobom koja mi je dotakla srce, koja mi je dotakla dušu... Mnogo sam propatila... ali je vredelo... Tu si, pored mene, samo moj...

  Bože... Da samo znaš koliko je lep, topao i mio... Da samo znaš koliko je lep kada ga ujutru ugledam kraj sebe kako bezbrižno sanja... I shvatim, svaki put iznova shvatim da ga nikada ne bih pustila da ode od mene...

  Dajem sve za njegov osmeh, za njegov poljubac i dodir... Dajem sve za njegovu sreću... Za našu sreću! Shvatam koliko je jako ovo što osećam... Volim... ja napokon volim... Svim srcem, dušom i telom... Preveliki uspeh za mene.

  Vraćam film u glavi - sve te reči, dela... sve što sam prošla... zar sve te sreće da se odreknem radi nekog tamo cilja u ovom prokletom životu?! Mogu da biram... i... ovoga puta biram ljubav... Biram njega!

  Ne mogu da zamislim sebe bez njega... Ne želim, ne želim NIKADA da ga pustim... Tad ne bih živela... tada bih polako ali sigurno umirala... Patnja, bol, suze... radi cilja koji mi ne garantuje sreću? Ne, hvala!

 Svuda oko mene mir, tišina... Predivan taman nebeski svod iznad mene pokušava da otkloni moje nemire, dok prekrasne zvezde sjaje na njemu... Polako koračam ulicom zaborava, samo me senka prati... Nova osoba, ali još uvek stari osećaj u meni koji mi ne da da verujem u to da će biti bolje... Sve je tamno, kao i moja duša... Osećam se prazno, bez ljubavi, sreće i topline. Da li će se to ikada promeniti?! Ovaj put ne vodi nikuda a ja uporno koračam njime, pokušavajući da zbrišem tragove prošlosti koji me prate i ne daju mi da živim u sadašnjosti... Tako ga želim zagrliti, ali je njegov lik izbrisan iz mog života i to me boli, razdire iznutra... Ne, ovako više ne mogu... Želim da uživam, da zaboravim njegovu lepotu, i njegove poljupce, dodire... Želim da zaboravim sve što me podseća na njega, ali uzalud... Prošlost mi ne da da se divim novom, predivnom danu, novoj ljubavi i sreći... Ne znam kako da pobegnem od sećanja... Njegove tamne oči me progone kroz snove, pokušavajući da mi nanesu još više bola, i uspevaju... Obavija me hladnoća, i dok biserne suze teku iz mojih očiju, imam osećaj da se lede na mojim bledim obrazima... Čak i suze plaču sa mnom...

Ljubav, šta je to? Izgubila sam svaku nadu da ona uopšte postoji.. Posle toga ostaje samo razočarenje, bol i tuga... Dokle? Srce će mi reći... A do tada ne prestajem da se nadam da ću voleti kao nekad... 

Čekaću te ove noći... A znam da nećeš doći... Verovatno ću sedeti negde u polu tami, sama, gledati u nebo, prošarano zvezdicama i žaliti što nisi tu...

Samoća će mi biti jedini prijatelj... Razmišljaću o tebi... Jedinoj osobi koja me razume, koja me voli takvu kakva sam, osoba za koju mogu da tvrdim da me nikada neće izdati... O tebi, mojoj jedinoj ljubavi... O tvojim šalama, osmehu, dodirima, i poljupcima... Razmišljaću o nama... O našoj ljubavi i svemu što imamo. Noćas ću ponovo, posle mnogo vremena, otvoriti nebu dušu... Pričaću mu o ljubavi prema tebi... Otkriću mu svoje tajne... Svoje strahove i želje. Reći ću mu sve ono što želim tebi da kažem... Koliko te volim... To ni sama više ne znam... Mnogo... Previše.

Nikada te neću izdati... Šta god da se desi, gde god me život odnese, želim da znaš jedno: ZAUVEK ĆU TE VOLETI I BIĆU SAMO TVOJA. Niko nikada neće da bude ono što si ti, ne želim drugog, ti mi trebaš! Ti si mi sve na svetu, ništa nemam, samo tebe anđele moj.

Volim te...

            Zauvek 

pisano 21.04.2011.